Pregled stampe

“NIN”, 6. april

pise: Ljubisa Stavric

Zaustavice me kad me ubiju

Jedan od dvojice inspektora koji su me sutradan ispitivali, u jednom trenutku je konstatovao: "Znate, kriminalci ne ubijaju na Uskrs!" Zapitala sam ga: "Je l' te, pa, koji su, onda, to ljudi?" "To nisu ljudi, gospodjo!"

Prolecno kasno popodne u ukusno namestenoj mansardi, sa pogledom na razigrane krovove Beograda. U nekoj drugoj prilici osetila bi se radost zbog otkrica ovog prostora. Pored slike Slavka Curuvije, na kojoj je istovremeno ozbiljan i nasmejan, gori zizak u kandilu. Upravo se zavrsava godina od njegovog ubistva zabelezenog kao presedan: prvi put u drzavi Srbiji likvidiran je vlasnik novina i novinar. Brutalno, na ulici. Tragicno iskustvo ostavilo je oziljke na zivot Branke Prpe, saputnice Slavka Curuvije i svedoka njegovih poslednjih trenutaka. Potresena momentom secanja, kaze: "Ono sto se dogodilo, samo ubistvo i citava skala osecanja koje sam dozivela, pristajem da rekonstruisem samo zato sto smatram da to mora ostati zabelezeno u kolektivnom pamcenju. To je dokument o jednom vremenu i u tom smislu pokusacu da nadrastem sebe, odnosno svoju privatnost. Htela bih da ova prica bude i opomena da se nikad vise nesto slicno ne dogodi na ulicama Beograda.

DRVENI GALEBOVI: Slavko i ja bili smo zajedno devet godina. Oboje smo se razveli pre nego sto smo poceli da zivimo zajedno. Nas odnos bio je pun ljudski odnos, rado me je zvao: Badi - druze. Bila sam osoba na cije misljenje se oslanjao. Slavko je bio covek jakog individualiteta i cesto su nasi razgovori bili veoma polemicni. Ali to je bio sastavni deo jednog dinamicnog i kreativnog uzajamnog odnosa. Bio je praktican covek, pripadao je novinarskom svetu koji ja, kao naucnik istoricar, smatram povrsnim. Obicno se trudio da koriguje moje misljenje na nacin zivotne realnosti, tvrdio je da previse komplikujem stvari. Kad bih cvrsto osporila neku njegovu tvrdnju, rekao bi: "Vi, jalovi intelektualci, ko od vas ima koristi!?"

Godine 1993. pravili smo drvene galebove; ja sam u Institutu za noviju istoriju Srbije imala platu dve i po marke, a ni on nije imao mnogo vecu. Pravili smo te drvene galebove i prodavali ih tri marke po komadu u "Beoizlogu". Jedne veceri dok smo ih farbuckali, predlozila sam mu: "Slusaj, covece, sto ti ne pravis svoje novine?!" Na to mi je on, normalno, odgovorio: "Ti nisi pri svesti! Kako to mislis da ih pravim dok farbam galebove?" "Zasto ne nadjes investitora i pravis svoje novine?!" Kao istoricar srpskih intelektualaca u Kraljevini SHS i Jugoslaviji, kroz moje ruke proslo je na stotine casopisa i novina iz tog perioda, i sve su bile privatne. Nikako mi nije bilo jasno zasto nikom ne pada na pamet da ima svoje novine, kad ta stvar nije toliko komplikovana.

MARDOK I HJUZ: Uskoro je Slavko postao glavni urednik "Borbe", bio je odusevljen. Javio mi je to telefonom, ali ja sam mlako odreagovala. Kaze: "Ne mislis da je to neki uspeh?" "Ne." "Zasto?" "Zato sto je bolje od toga praviti svoje novine." Vrlo brzo je smenjen, mislim nakon sest meseci. Kaze: "Brance, smenili me!" - "Super, sad ces da pravis svoje novine!"

Kad imate kraj sebe nekog koji vam kaze da je to moguce, a da vi to znate, stvar krene. Dolazio je kod mene u Univerzitetsku biblioteku, a ja sam mu pokazivala te predratne novine i casopise. Lako je usvojio ideju. Naravno, bio je veoma racionalan covek, znao je da to sto mu predlazem spada u sferu utopije. Medjutim, kao covek izuzetne volje i fantasticnih sposobnosti, on je to i realizovao. Od mog vickastog predloga ispao je projekt "Telegraf", realizovao ga je zajedno s Djorgovicem, potom je krenuo u drugi projekt: "Dnevni telegraf", pa "Evropljanin". Sve znacajne stvari u zivotu pocinju nekako banalno: da nije bilo tih drvenih galebova i te inflacije, duhovnog ambisa, u kojem covek smislja najludje projekte. Da je poziveo, mislim da bi zaista stvorio novinsku imperiju. U tom stilu su se on i Sasa Tijanic oslovljavali, mada se ne secam ko je od njih bio Mardok, a ko Hjuz.

RUKAVICA JE BACENA: Kao poslovan covek, Slavko je pravio kompromise. Racunao je sta koliko moze da ga kosta, otvarajuci teme koje su isle direktno na racun Milosevicevog rezima. Kalkulisao je: malo bi pustio, malo ne bi, uostalom, kao sto vise-manje svi nezavisni mediji to rade. U prolece '98. sa dogadjajima na Kosovu, krenulo je kod njega to osecanje da je rezim presao liniju koja se moze tolerisati. Posle teksta o masakru u jednom albanskom selu, pozvan je na informativni razgovor u policiju. U svojoj izjavi napisao je da on ne moze nazvati teroristima zene i decu, kojih je bilo medju ubijenima.

Kasnije su pocela da stizu upozorenja iz rezimskih krugova zbog Tijaniceve kolumne. Da bi trebalo da je eliminise. Slavko nije hteo da pristane na to. Do neke granice mogao je da pravi kompromise, ali da mu se mesaju u uredjivacku politiku na taj nacin, apsolutno nije dolazilo u obzir. Od Zakona o univerzitetu, odnosno od trenutka kad je ukinuta autonomija Beogradskom univerzitetu, uveo je stalnu rubriku koja je pratila dogadjaje na Univerzitetu. Dakle, krenuo je sa zescom problematizacijom srpske stvarnosti. Odbio je da se povinuje vladinoj uredbi iz oktobra '98. Na naslovnoj strani “DT” je imao rubriku koja je glasila: "Postujuci uredbu, nismo objavili sledece vesti..." Bacio je rukavicu, smatrajuci da niko ne moze da mu zabrani da objavi vest. Cetrnaestog oktobra “DT” je zabranjen. Policija je upala posle ponoci; Slavka su fizicki izneli iz redakcije i zapecatili je. Tako pocinje njegova beskompromisna borba, koja je trajala sve do njegove smrti. Vise nije bilo para koje nije bio spreman da izgubi. Nije bilo stvari koju nije bio spreman da zalozi, cak i svoju glavu. Za ono sto je smatrao ispravnim. Nista coveka ne ispunjava takvom satisfakcijom kao borba za cestite ideale. To su stvari na koje smo zaboravili, a kad dodjete u takvu situaciju, shvatite koliko je to vazan segment zivljenja.

ISKUSTVO DINSTBIRA: Prvi put smo se suocili s represijom u oktobru '98, nakon presude "Evropljaninu". Specijalna policijska jedinica opkolila je nasu zgradu; policajci s masinkama na gotovs poredjali su se po stepenistu. Opsada je trajala od pola deset uvece do tri ujutro. U stanu su se slucajno zatekli Danica i Vuk Draskovic i Sasa Tijanic. U jednom trenutku javili su da Jirzi Dinstbir zeli da nas poseti. U dvoristu zgrade bila je gomila novinara, padala je strasna kisa, policija nikog nije pustala da udje. Revoltirana cinjenicom da se najedanput nadjete u konfinaciji, sletela sam niz stepenice s papirom da sam ja vlasnik stana. Prosto da bih policiji izbila bilo kakav argument da ostanu tu i manifestuju silu, ili da nam plene stvari. Slavko je povikao za mnom: "Vrati se natrag!" Dana me je podrzala: "Neka ide, od vas muskih nikakve koristi!"

Tad sam se, kao gradjanka koja nikad nije bila u sukobu sa zakonom, licem u lice nasla s policijom koja vas tretira kao kriminalca. Policajcima poredjanim po stepenistu s masinkama rekla sam da imam gosta pred vratima i da zelim da on udje. Jedan od njih je klimnuo glavom, tako sam uvela Jirzija Dinstbira. Postoje granice do kojih se covek boji. U sustini, hrabrost je moralno pitanje; pocinje onog trenutka kad vas negiraju kao coveka. Kad dovedu u pitanje vasa moralna ubedjenja, razloge postojanja. Shvatite da ako pristanete na tu trgovinu za vase dostojanstvo, to nije ono sto biste hteli. Jirzi nam je rekao da ga ova ikonografija podseca na dane najcrnjeg staljinizma u Cehoslovackoj. Mada, u klasicnim politickim procesima u totalitarnim rezimima imate jednu ozbiljnost: imate javnog tuzioca koji vas optuzuje da ste izdali zemlju, imate konsekvencu, i znate da je to politicko sudjenje. Ovde taj tragikomicni Zakon o informisanju sprovode sudije za prekrsaje, zaduzene za saobracajke i sitne lopove; sa teskim optuzbama kao sto je rusenje ustavnog poretka, za koje vas onda osude novcano. Ispada da ako imate novac, mozete rusiti ustavni poredak koliko vam je volja.

DUGME OD COVEKA: Oko pet ujutro, kad su svi otisli, Slavko je bio deprimiran. Rekao je: "Nemam pravo da tebe uvlacim u sve ovo. Sad ces sve konsekvencije ti da snosis. Mozemo se naci na ulici." Setila sam se i ispricala mu jednu pricu o sjor Pavi sa Visa. Kad su moji roditelji gradili kucu na otoku Visu, sjor Pavo, koji je imao 96 godina, svako jutro bi seo pred nas, stavio slamnati sesir i posmatrao kako gradimo kucu. Posle nekoliko dana, pitamo ga: "Sjor Pave, a sta vi to gledate?" "Gledam kako grodite kucu. Samo vi grodite, i ja san cetiri. Kako god je koja vojska prolazila, palila mi je kucu!" Dakle, sjor Pave, nasred Jadrana, u svom veku je sagradio cetiri kuce. Ako je to mogao on, moci cemo i mi. Prosto smo, tom vrstom filozofije nadrastali tegobnost situacije. Slavko Curuvija je pripadao ljudima koji vole zivot. Nije bio jakobinac, revolucionar. Ali, postoje trenuci kad takvi ljudi to postaju - ako ih dovedete u nepodnosljivu situaciju. Slavko nikad nije rekao da se boji, logikom duha on je to prevladavao. Kao sto u filmu "Zivot je lep", glavni junak objasnjava svom sinu u konc-logoru da nije moguce praviti dugmad od ljudi: "Zamisli onog ciku da postane dugme?!" Njegov sin kaze: "Tacno, to nije moguce!" To je odbijanje zdravog mozga da prihvati repere patoloskog uma. Zar ja nemam pravo da pisem tekst u kome kritikujem vlast? Valjda mi Ustav garantuje to pravo!? Vlast nije izvedena iz bozijeg autoriteta, vec iz narodnog suvereniteta. Oni su samo smenjivi predstavnici naroda. Imate pravo da kritikujete bilo koju vlast i zar zelite da prihvatite da cete zbog toga biti ubijeni?! Naravno da ne! To se kosi s vasim civilizacijskim utemeljenjem, s vasom logikom. Prosto, covek se odupire toj patologiji, tom nacinu misljenja. U suprotnom, to je faustovska trgovina.

REPRESIJA: Ja sam se solidarisala sa Slavkom. Ako respektujete stav bliske osobe, ne mozete a da je ne podrzite. Drzeci se za ruke isli smo na sva ta sudjenja. Represija ne stvara strah, nego bes. Kalkulisete samo dok vas maltretiraju na sitno: ovo mi bas nije pametno, mogu da izgubim posao... Ali, teski oblici progona ne izazivaju strah, naprotiv. Zbog toga se u istoriji nijedan totalitarni sistem nije pokazao uspesnim. Sloboda nije apstraktna kategorija, bez nje covek nije kompletno ljudsko bice. Posle svih tih plenidbi, redakcije "DT"-a i "Evropljanina" mesecima nisu dobijale plate. Ipak, samo sedam ljudi je otislo. Rekla sam Slavku: Vidis kako velike ideje drze ljude, mnogo bolje od bilo kakvog novca! Neki su osudjeni na velike novcane kazne: Dragan Novakovic, Ivan Tadic, Dragan Bujosevic. Sve su to ljudi koji su delili tu sudbinu. Ziveli smo na nacin koji nije normalan, u iscekivanju: Sta ce se danas dogoditi?! Represija nad nama isla je u kontinuitetu, nije prosao nijedan mesec a da nam nije sudjeno. Pri svemu tome, Slavko je pokazivao fantasticnu izdrzljivost. Zamislite coveka kome svaki dan plene novine po vozovima i autobusima, a on ih svakog sledeceg dana stampa? Pa, redakcije koje rade u nenormalnim uslovima, pa kolporterska mreza koju jure i prebijaju po ulicama. Prosto, to je neko zlo koje jurisa na vas. U jednom trenutku sam ga definisala kao metafizicko zlo koje ima razne oblike, pravce... Svaki dan gledate sistematsku akciju unistavanja jednog coveka. Ali, on se nije izbezumljivao zbog toga. Skavko je bio temperamentan covek, ali umeo je da se kontrolise. Ne mozete biti nekontrolisani pored 140 ljudi, koliko su brojale te dve redakcije. Jednostavno, nije pristajao na poremecaj normalnosti svakodnevice.

DRUGI DNEVNIK: Osmog marta stigla je presuda. Slavko je osudjen na pet meseci zatvora, bezuslovno. Mislila sam da treba da odemo iz Beograda, da nema smisla da sedi u zatvoru. Dvadeset treceg marta otputovao je u Crnu Goru, da nadje stan. Vratio se iste noci. Otisli smo u Medija centar, potom je on otisao u redakciju i saopstio da obustavlja izlazenje svojih novina. Da nece da ih pravi za cenzorske makaze ministra za informisanje i da je to najcasnija stvar koju u toj situaciji moze da ucini. Meni je rekao: "Gde sad da idemo naokolo kao emigranti, sa ovoliko godina!? Uostalom, sta ce mi reci ljudi iz redakcije - da sam pobegao?!" Da sam bila upornija, verovatno sam mogla da izdejstvujem da odemo. Ali, to su odluke na koje ne mozete i ne smete da uticete. Takve odluke covek donosi sam sa sobom. U pitanju su njegovi moralni reperi, njegovo shvatanje dostojanstva i zivotnih ciljeva. Vise to nisam postavljala kao pitanje. Bio je to njegov izbor i to sam s punim postovanjem prihvatila. Sestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optuzen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da je s njom kontaktirao Aleksandar Vucic, ministar za informisanje, i rekao joj da poruci Slavku da je to bila greska, da se vise nece ponoviti. Sutradan, kad je izisao tekst u "Politici ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: "Slusaj, ovo je poziv na linc - bezi!" Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kazem, ne zelite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije. Mislim da je poverovao u tu Vucicevu pricu da se to vise nece ponoviti. Tesko je definisati emociju koju je doziveo posle Dnevnika, ali tek sad sam svesna koliko puta je izgovorio recenicu: "Mogu me zaustaviti samo ako me ubiju!" Ima jedna konstatacija, strasno tacna, glasi: Nista nije izvesnije od smrti, a neizvesnije od casa njenog dolaska. Svest o smrti imate tek kad je vidite ispred sebe.

LIKVIDACIJA: 11.4.99. Uskrs. Izasli smo u uobicajenu popodnevnu setnju. Otisli smo na Kosancicev venac, gledali kuce i pricali kako bi bilo lepo da prodamo stan i kupimo kucu. Spustili smo se do Brankovog mosta i krenuli ka Savskom keju. Sve je bilo nekako zlokobno pusto, rekla sam: "Zasto bas ovde setamo? Ovo je verovatno vojni cilj, a mislice i da nesto spijuniramo. Zvocala sam celim putem. Onda je Slavko rekao: "Cuti, Brance, hocu ovuda da prodjem, nikad pre nisam tuda prosao!" Prosli smo celu luku, popeli se do crkve Svete Petke i preko Kalemegdana izasli u Knez-Mihailovu. Kaze: "Dok spremis rucak, crknucemo od gladi, hajde da rucamo u kafani?!" "Hajdemo u 'Kolarac'!" "Joj, u tu kafancinu?" Kazem: "Znas li da se Apis tu sastajao sa svojim crnorukcima?" Dosao je kelner, njega su inace ljudi prepoznavali na ulici, prilazili mu i pozdravljali ga, kaze: "G. Curuvija, otislo je sve dodjavola. Nema vise opozicije!" Slavko je odgovorio: "Bice opozicije opet, nista se vi ne sekirajte!" Rucak smo zavrsili oko cetiri, i kako smo se priblizavali nasoj zagradi, kao da imam rupu u secanju. Kad smo usli u pasaz, ucinilo mi se da je poceo da duva jak vetar, oko nas se podigla velika prasina. U stvari, bio je to rikoset od metaka. Sve se odigralo u delicima sekunde: drzeci me za ruku, Slavko je poceo da pada. Pomislila sam da se spotakao. Okrenula sam se da vidim sta se to dogadja, i dobila udarac pistoljem po glavi. U padu, videla sam bezlicnu osobu obucenu u crno: crna jakna, crna kapa. Tek onda je moja svest registrovala da se dogadja nesto strasno. Dok sam lezala pored Slavka, ta osoba je prisla i pucala mu u glavu. Cuvsi moj krik, komsije su izletele; prosto su me ugurali u jedan stan i obmotali mi glavu peskirom. Bila sam sva u krvi. Tu pocinje moja svest. Odmah sam nazvala Danu Draskovic, da urgira kako bi odmah poslali kola hitne pomoci. Znala sam po prethodnim ubistvima da kola stizu tek nakon pola sata. Brzo je dosla policija; prisla su mi dvojica inspektora, zapitala sam ih da li je stigla hitna pomoc, cutali su. Insistirala sam, onda me je jedan od njih zagrlio, i rekao mi: "Sad morate da budete hrabri, Slavko je mrtav!" Uzas je prerastao u bol. Do tada je to bilo stanje agonije, sa idejom da ima nade.

SVET MRTVIH: Jedan od dvojice inspektora koji su me sutradan ispitivali, u jednom trenutku je konstatovao: "Znate, kriminalci ne ubijaju na Uskrs!" Zapitala sam ga: "Je l'te, pa, koji su, onda, to ljudi?" "To nisu ljudi, gospodjo!" Znate, nije to samo svest o smrti, to je svest o zlu. Nista tako strasno ne unistava ljudski zivot, kao gubitak prometejske nade. Ne mozete pristati da bozanska iskra nestaje onog trenutka kad patoloski umovi posalju dvojicu profesionalnih ubica, koji ispale 17 metaka, s ledja. To je susret s metafizickim zlom, sa ljudima koji su umislili da imaju bozanske atribute da mogu da gase ljudske zivote. Cesto sanjam Slavka, svet mrtvih za mene nije zastrasujuci. On i dalje zivi u meni. Tu je nasa mansarda, nase uspomene, tu je i ploca napolitanskih pesama koju smo mnogo voleli. Jeste, sve je prazno, opet pokusavate da redefinisete ciljeve zivota, da ponovo vratite zgazeni identitet. Naravno, tesko je ziveti sa devetim krugom pakla u sebi, ali najgore sto mozete da uradite u takvoj situaciji jeste da lamentirate nad sobom. Bol vodi u bezdan, a to nikom ne koristi. Odgovorna sam prema svom detetu i svim ljudima koji me okruzuju. Slavko Curuvija je, nezavisno od svoje sudbine, po mnogo cemu zaduzio srpsko novinarstvo. Njegova borba bila je za normalno civilno drustvo, a javnost, odnosno mediji, jedno je od kljucnih institucija autonomnog civilnog drustva. Osloboditi se straha, kao sto je to ucinio Slavko, znaci sebi vratiti dostojanstvo. Naravno, to sad nije lako, kad znate da je zivot ulog. A to je i bio cilj njegove likvidacije. Slavkovim ubistvom podvucena je crta u ovom drustvu; posle toga sva politicka ubistva postaju legitimna, kao sto je ubistvo na Ibarskoj magistrali. To su stvari na koje se ne moze reagovati ravnodusjem.